Desila se promena koja će, već sada se sa sigurnošću može reći, izmeniti čovečanstvo. Promena, koja nam omogućava da DAMO nešto drugome, a da to i dalje OSTANE kod nas. Vidite, kada bi naš pračovek dao drugom pračoveku kosku da sa njom uradi nešto korisno (npr. ubije sabljastog tigra), onaj prvi više ne bi imao tu kosku u svom posedu. Isto je važilo i za kamenje, igle od mamutovače, žene i altamirske slike. Međutim, danas se alat izmenio, ali, mnogo važnije, i sama suština. Danas sam u mogućnosti da drugome dam alat (u vidu računarskog programa), film, muziku, a da pritom i zadržim jedan primerak za sebe. Sjajno, nema šta! Računarski govoreći, MOVE operaciju koja je suvereno vladala milenijumima zamenila je COPY operacija (bar u IT tehnologijama).

Implikacije

    I dalje ne možete da kopirate hleb, svoju ribu svom najboljem ortaku (sve i da želite), svoj DVD, ali možete sadržaj istog. Razvoj računarstva nam govori da se ljudski alati za rad sve više okreću softverskim tehnikama, a sve manje kostima, čekićima ili avanima (što ne znači da će se ovi alati ikada moći zameniti). Prirodno pitanje koje se sada nameće je ko može da ima ove alate, jer za razliku od čekića čiji je broj fiksan i nepromenljiv u vremenu, kopiju Windows operativnog sistema može teoretski da ima svako (uz dovoljan broj rezanja i praznih diskova).
    Međutim (hej, gle čuda!), to nije tako. Onaj mali ekrančić pri instalaciji koji se zove “Licence Agreement” koji niko od nas nikada nije čitao i na koji odgovaramo sa “I agree” brže nego što možemo da saberemo dva dvocifrena broja nas OBAVEZUJE da ne smemo da taj program damo nikome, pa čak ni da ga instaliramo na neki naš drugi računar. OK, hajde da vidimo situaciju sa filmovima i muzikom. Cvrc, isto je i tamo. Čak mi je i pravo na kulturno uzdizanje onemogućeno dok ne dam šuške. Lepo. Da rezimiramo: Gutenberg nam je prvi put celu ovu zavrzlamu sa kopiranjem omogućio još pre pola milenijuma. Rezultat – eksponencijalni rast informisanosti od tada, renesansa, neverovatan ljudski napredak... Sada...sada kada smo u mogućnosti da sirove informacije dajemo jedni drugima po neverovatno niskim cenama razmene, uz minimalne troškove i neverovatnim brzinama – sada to ne smemo.

Piraterija

    He he, ipak možemo. I da me ne shvatite pogrešno – ima dve vrste piraterije – loša, odvratna piraterija i piraterija koja spaja. Piraterija može da bude loša – to je ona vrsta piraterije kada vam neko prodaje nešto za šta nema prava. Takvi ljudi mi se gade, to je društveni sloj sa dna, isti oni koji su reketirali po ulici za vreme sankcija nudeći trgovcima zaštitu od samih sebe, pokvarene pijavice koje pokušavaju da unovče tuđi rad za sebe, i to na štetu nas, običnih građana. I to je loše, jako loše. Sa druge strane, uopšte ne smatram lošim ako nekome dam film, koji ja imam, da ga pogleda, ili ako meni neko da MP3 disk da prerežem. To je ona dobra piraterija – piraterija razmene gde se ljudsko biće izdiže iznad sopstvene koristi i sopstvenih interesa dajući drugome besplatno ono što ni on sam nije platio. Iako zagovornici komunizma verovatno smatraju da ovim izjavama imaju autora ovog teksta na njihovoj strani, da napomenem da ovo nema veze sa tim, jer u komunizmu MORAŠ da deliš (inače te ubiju) – to je osnovna razlika. Lanac deljenja može da se prekine na 2 načina – jedan je da osoba koja je uzela nešto (za džabe, dobrom voljom drugih osoba) ne želi da dalje to deli sa drugima (popularni leecher-i), a drugi je da neko (opet ko je to dobio besplatno) prodaje to na ulici (što je ogavno). Sve P2P mreže danas rade na ovom principu, a filozofija je jasna: ako si dobio nešto (film, muziku...) za džabe, potrudi se, koliko je u tvojoj moći, da proslediš to dalje.
    Generalno, producentskim kućama, glumcima i pevačima se, iz očiglednih razloga, ove stvari ne dopadaju previše. Da li ih treba žaliti? Da li sam ja loša osoba ako kopiram film od Warner Bros Inc. ako znam da će ta kompanija biti u gubitku par miliona dolara, a znam usput i da je na desetine drugih načina uspela da obrne kapital za taj isti film u vrednosti jedne manje arhipelagske države? Da li treba da mi bude žao glumca koji svojoj verenici, zbog mog kopiranja, neće moći da kupi prsten koji bi rešio finansijske probleme mojih unučića ako znam da on svake sekunde zarađuje koliko i moja baba mesečno (da ne pominjemo što će samim činom mog kopiranja njegova popularnost još više skočiti i diretno povećati njegov budžet još više)? Šta je sa grupama i pevačima. Svako od njih bi dao svoje dupe, u vreme kada nije bio slavan, da njegov demo snimak podelim sa mojim ortacima. To je činjenica. A sada, kada se nalaze na vrhovima top lista, odjednom nalaze za shodno da treba ugasiti internet zbog njih. Ne shvatite me pogrešno, ali da se ne lažemo – glumci, pevači i pevačice nisu ljudi koji menjaju ovaj svet – ne rešavaju probleme gladi u svetu, nisu oni ti koji učestvuju na mirovnim konferencijama, i neće sigurno naći novi izvor energije, ili dobiti Nobleovu nagradu – oni su najobičniji zabavljači i ništa više, mada ponekad njihova arogancija (čast izuzecima) govori kao da rade upravo nešto od gore nabrojanog.  
    Kakva je situacija sa softverom? Ogromna većina ljudi koji nemaju para za profesionalni softver (pričam o nama smrtnicima) i ne želi da radi išta komercijalno, tj. nešto od čega će da zarađivati. Mi jednostavno želimo da se igramo, vidimo mogućnosti datog programa i naučimo nešto. Meni to nije omogućeno. Nerealno je očekivati da, kada prvi put dođeš na posao, da znaš da radiš u 3D Studio Max-u i znaš sve o njemu ako ga tad prvi put vidiš. Odakle bih ja to trebalo da naučim? I zato, mislim da je sasvim u redu ako moju kopiju Photoshop-a, sa sve serijskim brojem, podelim sa ortakom (koji je usput još i odličan talenat) da uči, dok god ne bude uzimao pare na slike koje napravi.

Zaključak

    Sećate li se vremena kada smo nosili užinu u školu, pa nam je učiteljica govorila da je delimo među sobom. Svima su nam bila puna srca, što smo nešto naše dali nekom drugom, iako smo znali da možda neće ostati za nas. I nije nas bilo briga za to, bili smo srećni samim tim što smo bili u mogućnosti da našoj simpatiji ponudimo naše ugnječeno parče kifle i samim tim uzvišenim činom davanja. Šta se to promenilo, pa danas možeš da odeš u zatvor, i da budeš tretiran kao kriminalac, ako ortaku pokloniš tvoj omiljeni film? 99% protoka na internetu se koristi za pirateriju i pornografiju i zato ljudi – delite programe, muziku i filmove među sobom, delite i uživajte i nemojte nikada (a doći će i u Srbiju to vreme) da imate ikakav osećaj krivice...ikada.