Količina proteina (belančevina) koje je potrebno uneti u organizam često zavisi od osobe sa kojom razgovarate. Nekada će vam preporučivati određeni unos izražen u gramima, nekada u procentima unetih kalorija, nekada će unos vezivati za vašu telesnu masu ili aktivnost kojom se bavite. Desiće se da o istoj stvari pričate na različite načine, misleći da zastupate dva stanovišta ili ćete pričati slične priče sa potpuno različitim polaznim osnovama. Bilo kako bilo, postoje uobičajene priče koje se ponavljaju, a koje nemaju poznati izvor. Da stvar bude još gora, postoje čak i udžbenici koji sadrže neke rekla-kazala informacije. Da počnemo od najraširenijih.

Mit #1- Visokoproteinska ishrana je ona u kojoj se unosi puno proteina.

Odgovor je i da i ne. Unos proteina je jedna činjenica, a međusobni odnos hranljivih materija je druga.

Primer 1 – Vaš dnevni unos proteina iznosi 150 grama. O.k. ali to znači da ste pokrili 600 Kcal iz proteina, što je za prosečnu osobu i više nego dovoljno. Ukoliko je preporučeni kalorijski unos 1800 Kcal, vaša jedna trećina su proteini.

Primer 2 – Vaš preporučeni kalorijski dnevni unos iznosi 3000 Kcal. Vi unesete 150 grama proteina, što iznosi 600 Kcal odnosno 20% kalorijskog unosa tj. samo jednu petinu.

Ukoliko poredimo ova dva primera, primetićemo da, ukoliko se u prvom slučaju unosi 33,33% proteina, dok je u drugom to svega 20%, ali u pitanju je ista količina proteina, što pravi zabunu. Ko se ovde hrani visokoproteinski ? Iz problema nas može izvesti treća računica, koja uvodi i neke lične osobine, kao što je telesna masa i pol, kao i sama konstitucija čoveka, odnosno da li je u pitanju gojazna osoba, neuhranjena ili neko ko je u zlatnoj sredini. Računica se uvek pravi prema „zlatnoj“ sredini, tako da obračun vršimo prema odnosu unetih proteina i željene telesne mase, što u slučaju prosečnog čoveka, a po RDA preporukama iznosi 0,8 grama po kilogramu telesne mase. Odstupanje od ove preporuke zavisi od uglavnom od profila (sportske) aktivnosti. Ova brojka je često mnogo veća od preporučene, čak preko 2,0 gr/kg, ali je to uslov bez koga je teško povećati čistu mišićnu masu. Interesantno je da je najčešća brojka koja se spominje u literaturi 2,2 gr/kg što nije nikakva magična vrednost već predstavlja samo zaokružen broj u literaturi sa engleskog govornog područja koje još uvek koristi stare sisteme za merenje mase. Prevedeno na njihov sistem merenja to glasi 1 gram po 1 funti  (0.454 kg) telesne mase. Čak i ozbiljni ljudi mešaju jedinice SI sistema i tradicionalne mere, ali neke navike se teško iskorenjuju, pa i potpisnik ovog teksta još uvek energiju izražava u Kcal umesto u Kjoul-ima, ali tako je (još uvek) razumljivije za mnoge. Dakle, i u prvom i u drugom primeru imamo visok unos proteina ukoliko relativan unos proteina premašuje dvostruku preporučenu dozu (što se prema nekim konvencijama smatra granicom visokog unosa), ili pak imamo umeren unos proteina ukoliko se radi o nekom stokilašu u životnoj formi. Dakle, uzmite digitron i računajte prema sebi.