Naprasno sam odlučio da promenim ponašanje. Nameravao sam da postanem muškarčina. Šibadžija. Mačomen . Baraba. Probu mog novog imidža imao sam u svojoj prvoj novoj vezi.

"Dragi" - obrati mi se moja najnovija ljubav jedno veče.

"Šta hoćeš" - odbrusio sam što sam najgrublje mogao.

"Hoću da me izvedeš večeras"

"Večeras samo možeš biti izbačena" - bio sam nemilosrdan.

"Oh dragi, tako volim što si grub. To me strašno pali"

"???"

"Ošamari me"

"Šta ti pada na pamet"

"Veži me za krevet"

"Da li si normalna"

"Bič ti je u mojoj tašni. Šta čekas?"

"Ti si potpuno poludela"

"Pocepaj mi haljinu"

"Neću" - odgovorio sam muški, rešen da izdržim.

Bič ili cveće?

Iz sve snage mi je lupila šamarčinu. Dok sam se ja opasuljio, u lice mi je bio nabijen paradajz. Nekako sam konsolidovao redove i krenuo u protivofanzivu. Dohvatio sam je za kosu. Ona je vrištala. Ali, od zadovoljstva. Dva karate zahvata dočekala je sa neskrivenim izrazom zahvalnosti. Ujed za rame propratila je ushićenjem. U neko zlo doba rat smo priveli kraju. Ležali smo u krevetu koji mi je do malopre imao ulogu ringa. Ona se zadovoljno protezala brojeći modrice.

"Znaš dragi, ja sam sado-mazo"

A ja sam sada mazgov - pomislih u sebi, a naglas saopštih neopozivu odluku o raskidu.

Sutradan sam se sa cvećem u ruci pojavio na jednoj poznatoj adresi.Na vratima mi je poznati glasić otcvrkutao:

"Oh, dragi, tako te volim što si nežan. To me strašno pali"

Ne, ne mislite da je "nežna" varijanta normalnija. Samo je praktičnija. Cveće je ipak jeftinije od lanaca i bičeva.