Avionu slomicu ti krila

Za one koji se odseliše - prvo je bilo teško ostaviti sve za sobom, svoju zemlju, svoj narod, svoju kulturu, koja ipak itekako postoji iako mnogi smatraju da je nema. Kultura i tradicije našeg narode se mnogo bolje vide i cene kad se čovek nađe među onima koji je nemaju. Mnogi odseljenici nikada i ne prevaziđu nedostatak rodne grude i prvi udarac nostalgije, i oni se vrate prilično brzo u svoju Srbiju onakva kakva je. Problem je sa onima koji, iz bilo kojih razloga, uspeju da izdrže prve suze i gorčinu tuđine, i ostanu tu gde su došli, duže od 2 godine. Ti ljudi sa svakim korakom ka stabilnosti i normalnom životu, što više uspeju da se odupru ideji povratka, Srbo-gravitaciji i nostalgiji postaju sve otuđeniji od svoje jedine rodne zemlje. Oni koji uspeju da prežive taj prvi udar tuge i nostalgije, i ne vrate se u tom trenutku i neznajući se opredeljuju za dalji život u inostranstvu, jer jedino pod uticajem prve tuge se čovek može mirne duše vratiti kod nas. Posle toga se čovek i sam previše prilagodi tuđini i odvikne od našeg teskobnog predela da bi mogao da se ikad srećno vrati nazad.

Slično je raskidu ljubavnika koji ako se posle kraćeg vremena ne vrate zajedno – kasniji povratak je mnogo teži ili čak nemoguć. Ti naši iseljenici, gde god da su, i koliko god da se i posle mnogo decenija busaju u prsa po svadbama, kunu se u Srpstvo, i ponašaju patriotski - njihovi automobili imaju strane tablice, putuju pod stranim pasošem i većinu vremena provode pod stranim nebom, ne kod nas. Interesantno je ipak da što duže vremena ljudi provedu van svoje zemlje, umesto manje, oni sve više potenciraju Srpstvo u svim sferama svog života, dok su im šanse i stvarne želje da se vrate da žive kod nas sve manje i manje. Tako se formira fenomen etničkog plemena u inostranstvu - ljudi koji decenijama čak i po pedeset godina ponekad žive u dalekom inostransvu, dok pokušavaju da to potpuno ignorišu – ne znaju domaćinov jezik sem par reči i fraza, ne znaju i ne mare za domaćinovu kulturu ili poredak, sve vreme se ponašaju kao da su u rodnoj zemlji, mada su ustvari na drugom kraju sveta potpuno. To su zaista tužni ljudi koji tako žive, ali njima izgleda da sve to puno i ne smeta.

Prokleta je Amerika...

Možda zbog toga što je teško prilagoditi se makar i delimično novom podneblju, ljudi prirodno gravitiraju svojim sunarodnicima u inostranstvu, i kada ih jednom pronađu - kolektivno se vezuju za tu novu maticu i često se do kraja života druže i cirkulišu samo u toj grupi. Ipak oni se nikada ne vrate u rodnu zemlju, samo se ponašaju kao da su u njoj I dalje nalaze - njihovi drugovi, posao, muzika, hrana, zabave, sve je u kao u Srbiji, samo što su im komšije ovde crnci, a zet im se zove Jason. Naravno tog zeta nisu olako dobili - posle mnogo batina i mentalnog kažnjavanja ćerka je konačno pobegla i udala se za stanca ne bili pokušala da probudi i ubedi oca i majku da ne žive više u Svilajncu. Ali naravno to njima i dalje nije jasno - možda će saznati kada unuče bude pričalo više engleski u svom 15om mesecu života, nego deda i baba zajedno u svoje 73 godine.

No pokušajmo da ne budemo prestrogi prema dedi i babi, jer oni su prvi imigranti, oni su ti koji još pamte grudu rodnog kraja, i mesto gde nema nijedan McDonald’s, hrana hoda pre nego što završi u tanjiru, zelenilo je svuda i miriše (ali ne prodaje se u malim kesicama za pušenje), ljudima je drago da te vide, ljubav traje celoga života, a para služi da je čovek potroši, a ne da para potroši čoveka. Da li taj kraj uopšte više negde postoji ili je i tamo u taj zavičaj stigla neka demokratija, to ne znamo, znamo samo da u našim sećanjima sigurno postoji.

A druga opcija je bila - ostati, trpeti, ne seliti se, ostati svoj na svome. Ipak pritisak na one koji ostaju ne dolazi samo od očajnih okolnosti našeg regiona, niti od stvarnog straha od rata i gole egzistencije, već dolazi i od onih koji su se već odselili. Koliko puta smo čuli konstantaciju da “svi koji su nešto vredeli i bili pametni su davno već otišli odavde”, - i to naravno ne laska nikako onima koji bi možda i ostali. Štaviše za one koji se nisu odselili ta konstatcija uspostavlja crv sumnje, da to nije možda što su oni  bili nesposobni da odu. Ipak oni koji bi ostali u Srbiji posle svega što se desilo, su verovatno toliko oguglali i navikli na mnogo gore stvari, tako da ih ovakvi pritisci mnogo i ne dotiču. Ima onih koji su nešto imućniji, koji su u zadnjih 15 godina igrali igre koje su morale da se igraju zarad bilo kakavog prospriteta, i koji se sada plaše da uopšte pređu našu granicu, jer im se imena nalaze na razno raznim listama koje oni nikad neće videti. Interesantno je to da iz mog iskustva koje imam sa nekim od mojih takvih poznanika koji su još tamo, jedino pitanje koje oni imaju za mene, koji već deceniju živim u Americi, je  koje sam sve rase i nacije ženskog pola uspeo do sada da odvedem u krevet??!! Uvek se divim njihovoj upornosti i ne prestaju da me oduševljavaju svojim komentrima kad god se čujemo. Ja pokušavam i dalje da zadržim taj smisao za humor koji dole postoji, i odakle sam poneo neku našu maticu mudrosti, ali primećujem i sam da gubim dodir sa tim humorom - jer je on više produkt stanja duha nego bilo kakvih doskočica. Da li je hrabrije bilo otići ili ostati ne znam, trebalo je hrabrosti i za jedno i za drugo, ali fakat je da je neko morao da ostane i kod nas. Zato bi ovom prilikom želeo da se zahvalim svim onima koji su imali prilike da odu a nisu to učinili, nego su ostali, da imamo i svi mi ovamo negde da se vratimo, i da se nešto na ovoj planeti i dalje zove Srbija gde žive Srbi. Hvala vam braćo i sestre koji ostadoste, ne znam koliko vam je teško bilo tamo, znam da sigurno nije bilo lako, ali trudićemo se zajedno da vam bude ubuduće što lakše da ostanete i da drugi imaju sve manje razloga da pođu za nama u beli svet.