Srpski filmski festival je neprofitna orrganizacija kojoj je glavni cilj da se Srpska kultura, istorija i tradicija očuva i predstavi raznim narodima i etničkim zajednicama koje žive u Australiji.

Na ovogodišnjem festivalu  je bilo prikazano osam filmova, što je dva više nego prethodne godine. Prikazani filmovi su: Opet pakujemo majmune, Mi nismo andjeli 2, Budjenje iz mrtvih, Žurka, Flirt, Poljupci, Kad porastem biću kengur i Sjaj u očima.

Romantične komedije i drame su dominirale program, u kome nije bilo puno izbora što se drugih žanrova tiče. Komedije su uglavnim bile nezanimljive, priče dosadne, bez ikakvog indentiteta, sadržaja i svrhe. Nadam se da neki od prikazanih filmova nisu pravo merilo naše filmske industrije. Sadašnja teška vremena verovatno dele krivicu za veliki broj komedija. Možda je smeh jedino što nam je preostalo u ovom trenutku, da nam skrene pažnju sa svakodnevnog života, iako je to samo na devedeset minuta. Treba se upitati dokle se možemo smejati na stare ustajale fore, maštovite psovke i kopiranje drugih filmova?

Kad porastem biću kengur je simpatična, “ali ovo sam već video pre” komedija. Nažalost Mi nismo andjeli 2 je po mom mišljenju jedna od najlošijih domaćih komedija koju sam video. Olakšavajuća činjenica je da je i sam režiser verovatno toga svestan. On inteligentno korist djavola u filmu da komunicira sa publikom i da prikaže šta misli o filmu. Djavol je ismejavao publiku, njihovu inteligenciju i sve ostalo što je u vezi sa filmom i njegovim sadržajem. Za režiserovu hrabrost treba mu aplaudirati, ali treba se upitati zašto je napravio sequel?

Da ne bismo samo kritikovali treba i pohvaliti kad je to zasluženo.

Budjene iz mrtvih je odlična psihološka drama. Priča je interesantna i možda previše morbidna za naše podneblje, ali stravično realna.

Direktor fotografije je napravio fantastičan posao sa korištenjem boja. Interesantan stil i tehnika su uspeli da ilustriraju mračninu i psihološki pritisak koji je prisutan kroz ceo film. Zvuk i muzika nas uspešno sprovode kroz film, stvarajući psihološku napetost i raspoloženje filma, kako samo oni to mogu. Film uspešno pokazuje krizu celih generacija  jedne zemlje, njihovih verovanja, zabluda i nemoćnosti.

Što se tiče samog festivala i organizacije tiče, osim par malih štamparskih grešaka sa programom na sajtu festivala, sve je bilo na dobrom nivou. Treba se zahvaliti organizatorima što su uporni i što nastavljaju sa Srpskim filmskim festivalom iz godine u godinu. Izuzetno je važno da pokažemo svetu i našem narodu u inostranstvu da još uvek postojimo, da naša kultura, tradicija i umetnost ne smeju da nestanu i da se ugase. Srpska zajednica i publika mora da podrže ovakve festivale i njihove organizatore, i da ispune bioskope do zadnjeg sedišta.

Iskreno se nadam da ćemo videti 6. Srpski filmski festival sledeće godine. Vreme je da bacimo loše kopije sa interneta i da krenemo opet u bioskope. Filmovi su napravljeni da se uživaju na velikim platnima a ne sa lošim kopijama na malim ekranima.