MAKSIMALNO.com - Ticijan kao portretista

Ticijan kao portretista

Piše: Ana Vidović - Svi tekstovi ovog autora/ke

28 Avg , 2007 - 3:42:33 PM

GLASAJTE

Tiziano Vecellio, poznat kao Ticijan, je bio poznatiji i poštovaniji od bilo kog drugog slikara njegovog vremena. Rođen u selu Kadoru oko 1487., umro je od kuge u svojoj kući, i dalje slikajući, u svojoj 90. godini. Čak ni Mikelanđelo nije dostigao njegovu internacionalnu slavu. Njegovi patroni bili su duždevi, pape, vojvode i većina kraljeva Evrope. Dela su se prodavala vrlo dobro, čak i za njegovog zivota. Mnoga od njih su izgubljena, ali sačuvano je i više nego dovoljno da mozemo dopreti do prave suštine beskonačne raznolikosti njegovih dela, neprekidne transformacije njegove sopstvene umetnosti i umetnosti njegove epohe uopšte. Sa Ticijanom, kao da je isključeno ponovo uključeno.

Uzmimo za primer portrete. Pre Ticijana, ideja sličnosti bila je uglavnom pitanje činjenica. Ukoliko se osvrnemo na Holbajnova lica,primetićemo preciznu tačnost u svakom detalju. Ali,Holbajn drži distancu, i mi ne stupamo u dodir sa njegovim modelima, dok nas Ticijanova La Schiavona gleda pravo u lice i ostvaruje kontakt sa posmatračem. Ticijanovi portreti poseduju snagu ličnosti, njihova uloga nije samo da nas animira. Oni dokazuju da umetnost može da prikaže stanje uma i karaktera na samom licu modela. Ticijan je projektovao dramu na svojim portretima i promene raspoloženja kao niko pre njega.

Vazari je zapisao kako nije postojao nijedan poznati gospodar, princ niti velika žena koje Ticijan nije naslikao. Bez sumnje, neki od njegovih portreta su pravi istorijski dokumenti.Njegova sposobnost da prodre do pravog karaktera svojih modela verovatno je bila njegov najveći dar. Za Ticijana, da bi se stvari predstavile i razumele, nije bilo dovoljno prikazati samo fizičku spoljašnjost ili psihološke karakteristike modela ili različite predmete (odeća, nakit i ostalo, što je imalo svoju ulogu i značenje). Da bi bile opisane, naslikane, morale su da u sebi nose i obeležja socijalnog ranga, kulturnu i političku poziciju modela, i u mnogo širem smislu,”idealnu” ličnost individue, skupinu svih značenja modelovog identiteta. On je bio sposoban da zadovolji svoje modele, a da ipak zadrži umetnički integritet i individualnost. Njegov istaknuti kvalitet bila je mogućnost da napravi ubedljivu sličnost. Njegova umetnost se ne zasniva na već ponavljanim formulama. Duboko zainteresovan za individualnu pojavu i specifične optičke efekte, menjao je dodir, smer i veličinu svoje četkice, prema položaju i ukusu patrona. Njegove kompozicije bile su prilagođene svakom modelu.
Ticijan kao da je sa posebnim interesovanjem i uživanjem slikao ženske portrete, materiju svile, somota i krzna,svetlucanje nakita.

U svojim ranim delima,Ticijan je pokušavao da reprezentuje trenutnu inerciju unutar pokreta, pružajući nam figuru sa maksimalnom otvorenošću i iskrenosću. Prostor slike je prostor stvoren proširenjem hromatskih ravni koje komponuju ljudsku figuru, od disanja kože, nabora haljine, ili načina na koji pada kosa.

La Schiavona, prikazuje krupnu ženu u velikoj crvenoj haljini, koja se benigno smeje, kao da preporučuje zadovoljstva mira i dobre hrane. Inicijali T.V. na parapetu identifikuju kao slikara Ticijana. Povišeni deo parapeta je revizija, i originalno naslikana draperija sada se providi kroz parapet.Ovaj portret, poznat i pod nazivom “Dalmatinka”, prikazuje, osim portretisane, i polu-statuetu (profilisani reljef) iste osobe iz mlađih dana (starogrčka tehnika kameja). Sjajna Ticijanova tehnika ovde odlično podražava naglašenu trodimenzionalnost slike.

La Schiavona

Flora, portret je koji možda predstavlja sumu Ticijanovog ranog perioda. Ovo je jedan od Ticijanovih najlepših radova. Naziv “Flora” potiče sa jedne gravure koja je napravljena prema slici iz 17.veka(Sandrart). Predstavljena je mlada, strasna, živahna žena, u beloj haljini koja otkriva levi deo njenog tela. Levom rukom ona pridržava haljinu, a u desnoj drži cveće. Zlatna bujna kosa nežno pada na njena ramena. Slika odiše neverovatnom čulnošću i senzualnošću, gotovo erotičnošću, a Ticijan je bio majstor za predstavljanje upravo takve atmosfere. Ovaj, verovatno portret nove neveste, je jedan od njegovih najfinijih radova.U njenoj kosi, sa leve strane,Ticijan je predstavio portret čoveka, verovatno u nameri da zaustavi neautorizovano kopiranje slike.

Flora

Laura di Dianti; na slici je verovatno prikazana Laura, ljubavnica Alfonsa d’Este (sa kojom je nakon smrti Lukrecije Bordžije, živeo kao sa ženom). Radi se o klasičnom Ticijanovom ženskom portretu, na slici je naslikana prelepa devojka u velikoj raskošnoj plavoj haljini, sa pogledom usmerenim udesno. Ona na glavi nosi jedan od, u to vreme, uobičajenih turbana, a detalji na njemu precizno su obrađeni. Sa leve strane, njena ruka je položena na rame malog crnog paža u prugastom odelu.

Laura di Dianti

La bella; ranih tridesetih kurs Ticijanovog portretisanja se promenio. Postaje popularan kao dvorski portretista i tokom naredne dve decenije on je uradio portrete skoro svih vodećih princeza severne i centralne Italije. Jedino u Firenci nije bio poželjan. Kada je urbinski vojvoda čuo za izuzetnu sliku dame u plavom na Ticijanovom štafelaju (La bella), odmah je poslao agenta da proba da mu je dobavi. Ovaj portret predstavlja nešto drugačiji stil. Harmonija, plavo, ljubicasto, belo i zlatno, je sa stanovišta boje, u savršenom saglasju sa ljupkim i nasmejanim karakterom lika, nadmašuje čak i Floru. Naslikana 1536., predstavlja sliku mlade žene koja gleda direktno u posmatrača. Njena kosa je tamno-plava, dekolte je otvoren,I ma bogatu raskošnu haljinu i zlatni lanac. Ne postoji ništa na slici što bi pomoglo identifikaciji, neki simbol ili amblem njene porodice,nikakve inskripcije, a ni prepoznatljivu okolinu kakvu je Ticijan recimo predstavio na portretima Eleonore Gonzago, ili princeze Izabele d’Este. Pomenuta je u pismu vojvode od Urbina, kao žena u plavoj haljini,pa se pretpostavlja da bi to mogla biti ili Eleonora Gonzaga, ili njena majka Izabela d’Este.

Ticijan je bio jedna od ključnih ličnosti za razvoj vladarske ikonografije u 16.veku. Na slici je predstavljena ćerka Izabele d’Este, koja je udata u Urbinu. Iako se radi o vladarskom portretu, ovo je manje trijumfalan portret.
Sa renesansom i sa Ticijanovom umetnošću se promenio i koncept dotadašnjeg slikanja portreta. Pre renesanse, samo su vladari, plemići i visoki crkveni dostojanstvenici bili vredni portretisanja, a portreti su bili idealizovane verzije stvarnih ljudi. Međutim, to se sada promenilo. Skoro najznačajniji portretista žena u renesansi je bio Ticijan. On je slikao istovremeno i obične žene, ističući njihovu senzualnost i erotičnost, ali isto tako i portrete slavnih žena, carica, ističući njihovu otmenost i dostojanstvo. Ali nikada njegovo portretisanje nije bilo svedeno na prikazivanje samo spoljašnjosti, njegov glavni kvalitet bilo je prodiranje do same ličnosti modela.

Korisćena literatura:

1.P.Tinagli,Women in Italian Renaissance Art,gender,representation,identity,New York,1997.
2.J.Pope Hennessy,The Portrait in the Renaissance,Washington,1966.
3.Katalog izlozbe “Titian-Prince of Painters” u Pallazzo Ducale,u Veneciji,by S.Biadene,Venice,1990.
4.R.Goffen,Titian’s Women,Yale,1997.

Tagovi:

KOMENTARI (strana 0 od ukupno 0)

Trenutno nema komentara za ovaj clanak.