„Internet je ćudo“, reče nedavno proslavljena naturščik zvezda na reklami. Nije ni svestan koliko je ta izjava mnogo dublja od prostog e-mail dopisivanja. Zamislimo pomenutog kako se šeta gradom u potrazi za dobrim filmom u bioskopu, i pri tom lista brojne onlajn kulturne vodiče na Internetu putem svog PDA uređaja. Ili - još bolje - kako se sunča na jahti nadomak obale i čeprka po svom mobilnom tražeći recept za spremanje ostriga preko Google-a... Internet bez kabla. „Veza bez veze“.
Bežični Internet, popularan kao „wireless“, postaje opšeprisutna usluga ali i potreba ne samo u biznis svetu već sve više i u običnom životu. Brojni hoteli, kafići i restorani, biblioteke, železničke stanice, aerodromi, pa čak i parkovi i ulice u svetu bivaju opremljeni opremom koja omogućava pristup informacijama sa svakog mesta i u svakom momentu.
Bežični signal baziran je na elektro-magnetnim talasima, slično TV signalu, radio signalu, toki-voki sistemu ili mobilnoj telefoniji, uz razliku u opsegu frekvencija koje se koriste. Kako je komunikacija dvosmerna, svi uređaji su primopredajnici. Bežični signal je izvan optičkog dela spektra elektro-magnetnog zračenja, što ga čini nevidljivim (setite se da je i svetlost zapravo elektromagnetno zračenje, ali u opsegu vidljivom za ljudsko oko).
Frekvence na kojima komercijalne bežične mreže najčešće rade su u okolini 2.4GHz i 5GHz, što je daleko ispod vidljivog dela spektra, pa su talasne dužine ovih talasa velike i omogućavaju prolazak talasa „kroz“ čvrste objekte, uključujući i zidove. Zato se često smatra da za prostiranje bežičnog signala nije potrebna optička vidljivost između dva primopredajnika. Vlaga u čvrstim predmetima, poput drveta ili zidova, absorbuje veliki deo energije na ovim frekvencama, dok specifične čelične konstrukcije prisutne najčešće u armiranom betonu onemogućavaju dalje prostiranje signala. Stoga bi pravilno bilo reći da se najveći domet uz najmanje smetnji može postići u slučaju optičke vidljivosti, ali da bežične mreže odlično funkcionišu i unutar objekata na kraćim razdaljinama.
Domet signala teoretski zavisi od korišćene frekvencije kao i od jačine predajnika i antene, mada je jasno da u praksi veliku ulogu igra i okruženje. Praktični maksimumi na otvorenom idu i preko 50km uz usmerene antene velikog pojačanja i direktnu optičku vidljivost. Unutar objekata, međutim, i 15m može biti maksimum ako između nalaze dva zida.
Protok veze je takođe parametar od velikog interesa, pogotovo za mreže sa deljenim protokom, odnosno one u kojima se Internet bežičnim putem dovodi na više od jednog korisnika. Postoje nekoliki svetski usvojeni standardi wireless tehnologija, koje utvrđuje IEEE, svetska asocijacija inžinjera elektrotehnike. Izdvojimo samo najčešće korišćene standarde:
802.11a: radi na frekvenciji 5GHz, maksimalan teoretski protok je 54Mbps, dok je u praksi oko 25Mbps
802.11b: radi na frekvenciji 2.4GHz, maksimalan teoretski protok je 11Mbps, dok je u praksi oko 5 Mbps
802.11g: radi na frekvenciji 2.4GHz, maksimalan teoretski protok je 54Mbps, dok je u praksi oko 20 Mbps
Treba napomenuti da je većina novih uređaja sa naznakom „802.11 b/g“, što znači da podržava oba standarda. 802.11g mreže uzimaju sve više maha u računarima i PDA uređajima, dok se zastareli „b“ standard polako seli u upotrebu u uređajima „jeftine elektronike“. „a“ standard se uglavnom sreće u specifičnim, mahom industrijskim, primenama.
Elektromagnetni talasi se u opštem slučaju prostiru sferično i ravnomerno na sve strane u etru. To može biti zgodno u slučaju broadcast emisije, koja je u upotrebi kada više prijemnika treba da prima isti signal. U slučaju da je potrebno usmeriti signal kako bi se povezala dve udaljene tačke, koristi se najčešće ravna panel antena koja omogućava relativno fokusirani signal te i pokrivanje veće udaljenosti.
Interferencija - pojava mešanja elektromagnetskih talasa iz više izvora - jedan je od glavnih problema kreiranja bežičnih mreža. U gradskim oblastima brojni predajnici emituju svoje signale na bliskim frekvencijama, zbog čega može doći do neupotrebljivosti primljenih podataka. Do interferencije wireless signala može doći i sa drugim izvorima zračenja iz mikrotalasnog spektra, koje generišu razni električni uređaji. Stoga postavljanje sopstvene bežične mreže zahteva baratanje raspoloživim kanalima u svakom frekventnom opsegu kako bi se interferencija minimizovala.
Za kraj ovog teorijskog prikaza valja odagnati brigu o štetnosti zračenja bežičnih komunikacija na organizam. Elektromagnetnog zračenja i talasa iz prirodnih i veštačkih izvora ima svuda oko nas. Štetnost u najvećoj meri zavisi od jačine signala - kao što izlaganje prejakim ultraljubičastim talasima može dovesti do opekotina, ili gledanje u sunce do slepila, tako i prejaki mikrotalasi mogu dovesti do oštećenja moždanog tkiva. Ipak, u većini država u svetu postoje eksplicitna zakonska ograničenja kolika decibelska snaga je dozvoljena pri emitovanju - što zbog sprečavanja interferencije, što zbog očuvanja zdravlja. Stoga je i najveći broj uređaja (uključujući i poznatije kineske proizvođače) pravljen u skladu sa tim preporukama.
Tokom narednog druženja razjasnićemo termine u upotrebi, potrebne komponente i uređaje, i prikazati biznis trendove zasnovane na wireless komunikacijama.
Vladimir Radunović
AVAcom Ing.
http://www.avacom.co.yu/
