Od nedavno i na našim prostorima postoji terapijsko lečenje od zavisnosti od Interneta. Nije li nam svima lakše da na Google-u otkucamo “world cup” i dobijemo rezultate svih trenutnih utakmica šampionata, umesto da vrtimo kanale čekajući vesti? Koliko samo emailova, i to onih koji nisu spam, dobijamo nedeljno?
Wikipedia nam pomaže da u momentu razjasnimo pojam koji nam je nejasan, Skype nas preko Interneta u realnom vremenu povezuje glasom i slikom sa hiljadama kilometara udaljenim personama, surfujemo u potrazi za tekstovima, slikama, muzikom, downloadujemo i uploadujemo ko blesavi, kupujemo programe i uređaje, knjige i filmove putem e-Bay ili sličnih onlajn šoping servisa, pravimo transakcije sa računa na račun putem mobilnog preko onlajn bankarskih servisa... Ah da - igramo brojne igrice sa ljudima koje nikada nećemo upoznati - preko Interneta! Činjenice same govore: Internet trenutno koristi preko 1 milijarde ljudi širom sveta, a procenjeni obrt elektronskog poslovanja je oko 150 milijardi dolara, sa tendencijom velikog rasta...
Da li ste se nekada zapitali ko zapravo upravlja Internetom? Postoji li “crveno dugme” pod ključem, čijim pritiskom ceo taj virtuelni - a zapravo i te kako realni - svet može u sekundi nestati?
Valja krenuti od početka. Ne baš od “Kulina Bana”, jer je Internet ipak novijeg porekla: DARPANet (Defense Advanced Research Projects Administration) bio je vojni program Ministarstva odbrane Amerike s kraja šezdesetih godina prošlog veka, za umrežavanje udaljenih vojnih centara. Mreža se lagano širila i na hakere i frikove, da bi devedesetih poprimila oblik svetskog čuda i neizostavnog sastojka života današnjice.
Ako stavimo lupu nad šemu funkcionisanja Interneta, dobijamo uvid u tehničke detalje. Svaki računar koji je javno dostupan na “velikoj mreži” ima jedinstveno dodeljeni broj, takozvanu IP adresu (tako jedan od Google servera ima jedinstvenu adresu 64.233.183.104). E da ne bi pamtili kojekakve brojeve, uvedena su alfabetska imena svakoj javnoj adresi, koja se zovu “imena domena” (Domain Names). Kada mi u browseru otkucamo “www.google.com”, lokalni server (DNS) to prevodi u IP adresu, pa prosleđuje svom nadređenom da kontaktira svog daljeg nadređenog da kontaktira svog podređenog... i tako kroz mrežu stižemo do Google servera. Mrežu DNS servera čine računari u vlasništvu različitih državnih ili akademskih institucija, kompanija, organizacija... Postoji, međutim, 13 bazičnih servera (Root Servers) na Internetu, od kojih je jedan glavni (Master Root Server), koji sadrže glavnu bazu imena domena i odgovarajućih IP adresa, i bez kojih Internet ne može da funkcioniše. Master server je jedino mesto kroz koje se unose izmene postojećih centralnih domena i adresa, a on potom replicira svoju bazu na ostale. Od 13 bazičnih servera, 10 se nalazi u Americi, uključujući i Master. Da stvar bude sigurnija, postoji još 80 kopija glavne baze širom sveta na takozvanim Anycast serverima.
Dakle, realno gledano, čak ni dobro isplaniran teroristički udar ne bi lako mogao da poremeti funkcionalnost Interneta, jer je njegova osnovna odlika decentralizovanost. No, mnogo interesantnija stvar je zapravo procedura za izmenu postojeće glavne baze. Raspodelom domena i IP adresa na najvišem nivou rukovodi ICANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers), “nezavisna” organizacija osnovana 1998. godine od strane Ministarstva trgovine SAD. ICANN je, kroz niz reformi, postigao transparentnost odlučivanja i globalni uticaj kroz primanje velikog broja eksperata iz raznih zemalja sveta, uključujući i Srbiju, u svoje upravne odbore. ICANN za sada, ne samo da dobro radi operativni posao, već se i trudi da u što većoj meri diversifikuje i globalizuje uticaj i odvoji ga od Vlade SAD, kako bi razuverio “neverne Tome” i dokazao da SAD suštinski ne rukovode Internetom.
Međutim, izmene glavne baze na Master serveru vrše se, nakon zahteva ICANN - po odobrenju Ministarstva trgovine SAD! Iako je ta procedura sušta formalnost zaostala iz prošlih vremena, teorijska mogućnost da Amerika samostalno odluči o izmeni glavne baze brine mnoge države, te su učestali zahtevi za internacionalizacijom ovog sistema i procedure. Zemlje “trećeg sveta” teže ka stavljanju Interneta pod nadležnost Ujedinjenih Nacija, dok “neutralci” poput Evropske unije upozoravaju da bi birokratija UN mogla da potpuno uništi funkcionalnost Interneta. Rešenje će, verovatno, biti nađeno negde u sredini - ICANN ili operativno telo poput njega, pod političkom upravom UN ili neke druge međunarodne organizacije...
Problemi vezani za upravljanje Internetom mnogo su širi od prosto tehničke uprave: pitanje jurizdikcije odnosno pravne nadležnosti za sporove, cajber-kriminal, onlajn pedofiliju i slično, potom pitanja ugrožavanja privatnosti i kontrole sadržaja na Internetu, preko ekonomskih aspekata, prevashodno cena (nerazvijene zemlje, paradoksalno, imaju daleko veću cenu Interneta od razvijenih), pa sve do pitanja kako prevazići “digitalni jaz” između razvijenih i nerazvijenih regiona... Priča započeta svetskim samitom UN o informacionom društvu (World Summit on Information Society) 2003. u Ženevi i 2005. u Tunisu, nastavlja se oktobra 2006. u Atini, u formi Internet Governance Foruma... Političarima treba mnogo, a vremena je malo - Internet više nije zabava, već biznis. Politički i pravni haos u biznisu može mnogo da košta...
Za one koji žele više detalja o ovoj svetski vrućoj temi, preporuka je informativni filmić (stream) i interesantna knjižica sa ulaskom u detalje (pdf), oba besplatna i u izdanju DiploFoundation.
Vladimir Radunović
AVAcom Ing.
http://www.avacom.co.yu/
